Koliko lako je piti Tvoje postojanje,
Stojim na žici Tvoje frekventnosti. Stojim mirno, vojnički.

- Odakle mi tolika snaga u kostima - pomislih.
Bacim pogled ka dole i telom mi jeza prošeta, onako lagano, ali nekako novija i topla, pitka.
Na ovim visinama stojim, a bezbedna sam. I pitam sebe

– i dobro, gde je sada onaj tvoj strah od visine koji ti je zglobove stezao?
Umislila si sve. Toliko sam maštovita da sam i strah izmislila.
Dahom letim. Pa onda iznova stanem na nit Tvoju. A onda se tako snažno zaljuljam na ljuljašci sadašnjosti i potrčim Ti u zagrljaj.
Volim ljubav i Tobom širim srce svoje. Rastežem njegove zidove da svi u srce moje stati mogu.
Ti si širitelj srca mog.
Slušaj, potrebno je da se nešto dogovorimo.
Ako moje srce ovako pomahnitalo bude raslo, podelićemo ga, zar ne?

Vidao si rane Moje što trajaše gotovo neizdrživo dugo.
Milovao si mi lice, ne dajući da spustim pogled ni na tren.
Kao da ruke Tvoje govorile su - gledaj, gledaj visoko, jer visine Dom su Tvoj.
Želeo si da me uneseš u Sebe i pretočiš u bezbolnost koja će se vinuti ka slobodi.
Budio si me.
Držala sam te za ruku, sećam se. Moja je bila krvi sleđene, a Tvoja goruća, sunčano topla.
Topio si moj led. Topio si moje stranice izmišljene realnosti.
Ulepšavao si. Ne, nisi Ti ništa ušminkavao; zapravo, prikazivao si istinu, baš onakvu kakva jeste.
Ti si moj oktrivač istine. Čuvar moj.
- Čime sam te zaslužila? - pomislih, spuštajući pogled ka Tebi.
Prepoznao si moju misao, zgrabio je i istog trena zgužvao dajući mi do znanja da
za života to više ne pomislim.
Shvatih ozbiljnost Tvoje namere.
Čarolijo.
Ti, koji si rane moje milošcu iscelio.
Ti sačinjavaš novu mapu celokupnog mog bića.
Moj kod uz tebe menja se.
Postajem sveprožimajuća ljubav koja teče i Sobom i Tobom.
Moj učitelj
i moj učenik.
Jer nešto sam i Ja tebe naučila.
Spoznao si da ćoć u sebi nosiš, moć da život budiš.

Uzmi me, odvedi me, povedi me,
razotkrij me, spusti me, u visine baci.
Iskroj me, sašij me, ušij me.
Pleši me, vrti me, drži me,
ne daj me, voli me.
Obuci me, okupaj me, razbistri me,
predaj me Sebi.
Nosi me, sakrij me,
pokaži me, pevaj me.
Vajaj me, slikaj me,
do Nebesa nosi.
Na Zemlji sa mnom ostani.
Prepleti nas i sačini MI...

Nema velikih daljina, ni dalekosti bilo kakve među prstima našim.
Nema oštrih stranica, ni slova neiščitanih, jer Mi prožimamo se.
Nema vazduha koji nije u zajedništvu disan srcem i očima kod nas.
Možeš Ti biti u miljima daleko, ja žvaćem sve Tvoje korake koji Te Meni dovode,
jer nema puta drugog.
Naš je jedan, celovit i siguran.
Vodi pravo do boje kože.
I dok se tako prebojavam Tobom, rasplićem sve osete koje rađaš u Meni
pa im delim imena razna, izmišljam nove emocije o kojima ruka ljudska pisala nije.
To naš je blagoslov koji ušiva svu prividnu udaljenost.
Ti si moj pojam blizine.
Moj jedini okvir koji nosim i čuvam,
moja daleka blizina…