21.02.2018.

Ne sećam se tačno trenutka kada sam prvi put čula za termin kolektivna bol.

Nisam u prvi mah najbolje razumela niti pak osećala samu suštinu tog pojma niti šta sve on

podrazumeva i nosi.

Najpre sam mislila da je to stapanje sa bolom nama dragog bića, deljenje i saosećanje, odraz empatičnog pristupa.

Tek dosta kasnije ponovo mi bljesnu misao sa tim pojmom pred očima.

Kao da sam licem u lice stala ispred pojave koja nosi ime kolektivna bol.

Kao da je stala ispred mene i predstavila se punim imenom i prezimenom tako autentično i slikovito da je potpuno nemoguće bilo da ne ostavi utisak. I to kakav.

Kao da me je u momentu zaustavljenog realnog vremena prožela sva vekovno građena kolektivna bol predaka i podneblja, zarobila krvotok, zaustavila disanje i ispoljila se u celovitosti svojoj i punoći.

Čak mi se činilo da me na momenat može uvući u zabludu poistovećivanja pa da me um može zavarati slanjem poruka da sam ja sada ta ista bol.

Odavno sam shvatila da svako opiranje emocijama bilo kakvim vodi u potpuno pogrešnom smeru,

možda se zato sa nekom blistavom lakoćom predah osećaju koji mi je plovio telom i čitavim bićem.

Samo opažanje, čisto, ogoljeno opažanje. Nema napora.

Preda mnom se smeniše slike strašljive, slike bolne, slike vekovne prošlosti, slike koje u ovom životu nisam imala u ličnom iskustvu, slike koje potvrđuju da svi smo mi znatno dublje povezani no što mislimo,

da čestica smo celine koja je u svima nama.

Da osetiti možemo davne pretke, brisati suze na licu naših pramajki, grliti naše praočeve dok odlaze u nepoznato.

I čuvam i puštam te slike. Pletu se kroz mene, za nove generacije.

Kod naš se prenosi postojanjem.

I ta kolektivna bol koju dobismo u nasleđe, ta duboka reka u isto vreme i mutna i bistra.

Brišem suze na svom licu. Moje su i nisu moje.

U tim suzama vidim odraz istorije i prošlosti davne, vidim svet koji tek stvoriće se i neke nove ljude što još rođeni nisu, a znam ih. Odnekud.

I svaki naredni put kada mi svrati kolektivna bol u dan, zagrliću je, saslušaću sve što želi da ispriča mi,

bez imalo straha da postaću ona, bez bojazni poljubiću je do sledećeg viđenja.

Hvala joj što oči moje svetove nose i dubinu koju samo viševekovna istorija može sačiniti.

03.05.2018.

Kada osetiš se nemoćno i suviše malo, Ti svemir na sebe obuci.

Pokupi svu snagu zvezda svetlećih što rodile su te, pa se zavrti snažno oko sjajnoga meseca...

Skoči na tren do Venere da Ljubav u Tebe udahne i...

... I vrati se domu svom, svemiru što na Zemlji obitava.

I budi tu, tu gde jesi, gde želiš i gde znaš da ćeš biti.

Sada i ovde.

11.05.2018.

Kada ne znaš kojim putem da kreneš, a ti pođi k’ sebi tiho i mirno.

Kroz sve šume severne što ogradile su te, preko planina zebnji i strahova zaboravljenih.
Preplivaj reke u kojima se i tuga tvoja do juče utapala.
Prođi.
Prođi hrabro kroz vatre što gorele su u tebi i grudima tvojim,
pa se nečujno provuci ispod sunca što davno zašlo je i meseca umornog.
Možda ćeš koračati i putem što trnovit je.
Koračaćeš mestima koja će tako lagano i okrutno zariti trnce duboko u stopala tvoja.
Opet.
Ali na trnce u koracima navikao si, pa ih čak ni opaziti nećeš.
I sumnjaćeš, jako ćeš sumnjati u izbor puta svog.
I trenutni povez na očima što oslepljuje te dozvoliti neće da um tvoj zna gde si i kuda hodiš.

03.06.2019.

Ti si moje nevidljivo.

Moje neotesano ogledalo.

Maleni pramen na čelu.

Muzička kutija sa šarenim konjićima.

Bora smejalica tik pored usana.

Neotopivi sneg iz kugle snežne.

Moja tiha melanholija.

Sva ona srca što unutar mene pucaju svakodnevno i lete mi u krv.

Milioni osećaja u osećajima kad zenicom presečeš me.

Senke svetlosne što drsko i smelo zavesu sačinjavaju na prozorima života mog.

Zar ne razumeš da Ti si i ona magla koju dlanovima pokušavam da trajno uhvatim i u sebe udahnem?

Ukrojavaš me, kose moje potkraćuješ, pa ih zalivaš, da zdrave i dečije izrastu.

Ušivaš mi leđa na mestima gde krila pokidana su, ispiraš sve linije na dlanovima mojim od puta pređenog, čak mi i vene crtaš po telu, praviš mozaik od kože.

Ti si moje neizrečeno.

Moje srčano proleće.

Sveti dan u sećanjima koja tek dolaze.

Zar ne čuješ da Ti si i onaj glas što iz grudi mojih neumorno doziva?

Sve si Ti već video. Poznato Ti je.

Ne koristiš reči jer pune su napuklih slabosti.

Nemaju snagu Tvoju da šapnu odgovore.

Nemaju širine Tvoje da svemir objasne.

Moje okom nevidljivo, za srce prikopčano.

25.06.2019.

Večni srcobranitelj, gospodu zavetovana na službu odbrane srčanih ćelija.

Doživotna luda u promuklom svetu klizajućih duša što iz pukotina iskaču.

Tragač smisla nebeske nade.

Pronalazač sopstvenog srca u grudima mnogih.

Razbijač ogledala blještavih što pred vratima surovih očiju stoje, očiju drugog čoveka.

I dok prostrelne rane svoje ušivam, za čovečnost molim se sa krikom u sebi da u svima je nema.

Možda je zato neki imaju previše.

Znate one, Ljudine.

Što vas uštinu za teme glave i zagolicaju vam tabane pa se i poradujete što ste Čovek.

Živim za takve i zbog takvih.

A kada se takvi još i pomole za vas, pa nema te sile koja vam strah u kosti može useliti, neće opstati, poješće je molitvena reč tog... Ljudine.

Oduvaće svu prašinu iz vaše duše i isceliće vam ruke i liniju života.

Da!

NAZAD NA CITATE