27.01.2018.

Ima nešto u čoveku što ga nagoni da uvek biva u potrazi za osloncem. 

Bilo da je to osoba, situacija, polje komfora, neka samo njemu prihvatljiva i znana zona sigurnosti.

O samom pojmu sigurnosti, možda preciznije rečeno, pojavi sigurnosti, se može svakako dosta polemisati.

Shvatanje je vrlo individualno što zbog utkanih matrica, što zbog prirode naše i našeg genetskog koda koji nosimo u ovom životu.

Stoga je za nekoga izuzetno bitan siguran posao koji u očima njegovim označava višegodišnji odlazak na isto radno mesto u ustaljeno vreme. Sistem svakodnevnog ponavljanja.

Neko pak čezne za sigurnom emotivnom vezom ili brakom kao institucijom ne bi li osigurao svoju ljubav i obavezao drugu stranu na pojam večnog.

Nekome su tako bitne sigurne finansije u smislu ustaljenih mesečnih primanja, pa čak i kada nisu zadovoljavajuća i ne pokrivaju sve naše potrebe, manje je bitno, bitno je da sigurna su u našim očima.

Kada bismo recimo samo izvukli tu varljivu reč sigurnost iz svakog ovog konteksta, dobili bismo jedno šturo poimanje života, jednu beživotnu sliku čoveka neupotrebljenih potencijala koji živi norme potpuno nesvesno,

vođen onim istim matricama koje utkane su u njega još pri rođenju.

I toliko orobljenih života, dobrovoljno stavljenih u ropstvo jer su nas učili da je to život. Sve zarad te varljive iluzije koju nazivamo sigurnost, a još je odevamo i u pozitivnu konotaciju.

Još u ropstvu sopstvenom  skloni bivamo da tragamo za dodatnim osloncem. Oslonac u sigurnosti.

Oslonac u nepostojećem pojmu u realnom vremenu.

Sigurnost nije ništa drugo no težnja čoveka i nastojanje da prilegne u zoni komfora i utabanih staza, gde neće odlučivati svakodnevno, gde neće čak ni misliti svakodnevno, gde će se oslanjati na spoljne sigurne stvari.

I lako, izuzetno lako se može upasti u tu zamku.

Neretko se desi taj takozvani gubitak tla pod nogama usled razbijanja iluzornog stakla sigurnosti i svedočenja čoveka da sve to što do juče sigurno je bilo, u trenu može nestati.

Dolazi do jednog bolnog suočavanja licem u lice sa pojavom i saznanjem da oslonca nema, spoljni ankeri su zapravo naši spoticači jer nas onesposobljavaju da oslonac u sebi iznađemo. Često nenamerno.

Postoji jedna velika opasnost u svemu tome, jedan mač sa dve oštrice koji na kraju nama završi u momentu kada taj spoljni oslonac odluči da ode ili pak ne svojom voljom iščezne iz našeg života usled različitih okolnosti.

To je taj momenat izmicanja tla koji svi smo osetili, osećaj gubitka sopstvenog identiteta koji smo poverili u tuđe ruke, misao da ceo svet naš ruši se jer oslonac više ni u čemu ne vidimo, počinjemo da poniremo, a bez da nam je na pamet palo da zavirimo u svoj dom, u sebe. U Biće koje je bilo, uvek jeste i uvek će i jedino biti uz nas. Mi.

Zar nije to sigurnost?

Zar nije potpuno logično sve te stubove u sebi postaviti, otkriti ih i istražiti pa se pridržati za neki od njih u trenutku oluje?

Ima ih.

Ima ljudi koji svest podigli su, svesnost osvestili su, svoje snage i resurse, vrlo rado i sa lakoćom iskaču iz zone komfora, ruše ustaljene matrice i pogrešno naučene sigurnosti, a stabilniji su, daleko smireniji.

Njihova ruka jači i smeliji stisak ima pri rukovanju.

Ima tih ljudi što ljubav i suštinu šire oko sebe, što unutar sebe sačinili su udruženi savez raznolikih zanimanja pa tako poseduju svog predsedavajućeg, svoje ministre, rukuvodioce, savetnike koji ga vode, rame uz rame sa njima samima.

To su ljudi sa čijih usana nećete čuti da druge pitaju za savet, ne zato što misle da su sveznajući već imaju svest o bitnosti prolaska kroz lična iskustva, o učenju i samospoznaji koju ne može pružiti ni jedan Učitelj izvan.

To su ljudi koji vrlo dobro znaju da u njima čitav Univerzum živi.

Divno je znati da pored sebe imaš čvrste ruke koje te pridržati mogu, još divnije je da to nikada ne upotrebiš.

28.01.2018.

Gori, a ne sagori. Vatra je, a ne peče.

Unutar nas obitava, a srce nam ne izgara.

Prijatno toplo.

Snažno, a nežno.

Jako, a tanano.

Ta unutrašnja Vatra je zapravo naša zvezda vodilja.

Naš plamen tinjajući što razbukti se u trenu i pokrene čitavo Biće na delanje, na životnu akciju, na stvaranje jedinstvene slike duše i njenog postojanja.

Veličanstveno je osvestiti silinu snage koja kreće iz ćelija naših i svedočiti njenom pretakanju u opipljive okvire.

Videti rezultat svoga rada, plodove što iz unutrašnje Vatre pokrenuti su.

Sklapanje pakta sa sobom i svojom istinskom svrhom uvek nosi pečat Vatre.

Ipak nužno je da se o njoj brinemo ili bolje rečeno posvećujemo, da je održavamo živom i postojećom,

kao što ona nas čini živima.

Da joj uzvratimo istom merom.

Da ne dopustimo da ugasi se usled našeg skretanja pažnje ka tekućim brzinskim, često trivijalnim stvarima koje nas mogu uvesti u krugove kolotečine i trajno ošteti našu Vatru.

Da ne prepustimo se besomučnom tumaranju u mraku sopstva čeznući da vidimo, a svetla nema.

Vatra se u očima ljudi vrlo lako može prepoznati, pa tako imate one oči bistre, jasne i svetlosne u kojima gori Život i želja za istim i neke druge oči što u daljine gledaju, umorne i nekako poražene od strane Života, oči u kojima ma koliko se trudili Vatru više ne možete pronaći, ni odraz plamena najmanjeg.

Izbor. I jedno i drugo je pitanje ličnog izbora, pitanje volje i svesnosti.

Da li sam voljan da sa Vatrom hodam ili je se odričem jer se sebe u njoj bojim?

29.01.2018.

Volim ljude koji šire ruke.

Oni te u svakom trenu zagrliti mogu, ma gde god da su.

To su ljudi što srce na oprezu ne drže, već vole i vole, ne strahujući da će njihov izvor presušiti.

Ne strahujući da će im u zagrljaj utrčati i neko ko grljen nije, neko sa linijom ogorčenosti među obrvama,

neko ko stiska zube od besa i govori nemilozvučnim jezikom.

Oni će i takve grliti.

To su ljudi koji ne mere odnos uzimanja – davanja jer oni rođeni su da večni davaoci budu.

Njihove ruke su često i nekako duže od ostalih, valjda su se izdužile od količine duša zagrljenih.

Oni šire ruke dobru u Čoveku.

Volim ljude koji šire ruke, bez njih ovaj svet ne bi bio isti.

30.01.2018.

Previše svedočimo agresivnom pristupu poimanja Slobode i borbe za istu.

Sloboda uistinu jeste apsolut svega čemu čovek teži , tačka osnovica i dobar temelj svakom delanju ili odnosu. Iz slobode se stvara, voli, živi, iz Slobode se pre svega postoji.

Ali hajde na momenat da obustavimo to usiljavanje nje.

Kao da počeli smo da je kitimo nepotrebnim elementima društva što nas vodi u potpuno iskrivljenu sliku shvatanja Slobode.

Neretko se javljaju razni apsurdi izražaja njenog koji su zapravo njena negacija, a ne težnja ka njoj.

Tako okićeni zastavom Slobode ruše svet, oštećuju zemlju i njene plodove, ruše snove drugih ljudi sa kojima saglasni nisu, eto baš sve iz slobode, rukovođeni slobodom izbora i slobodom u ponašanju nemajući bilo kakvu svest da u lance okovani su gorkim plodovima postojećeg stanja u srcu i umu, ne shvatajući da nečisto seme posejali su, iz slobode.

Sloboda mišljenja i delanja treba postojati, ali vođena jednim "uslovom" - biti siguran da tvoje delanje ili pak misli ne ugrožavaju nikoga, pa ni tebe samog. Jer i ti, slobodna jedinka, deo si organizma zvanog čovečanstvo.

Naposletku, možda ipak Sloboda nije za čoveka. Ili ne za svakog.

03.02.2018.

Kako je prijatno biti u društvu odvažnih i hrabrih ljudi, onih koji dušom svojom brane svaku ljudskost.

U raznolikim životnim sitacijiama možemo naići na bar jednu takvu osobu.

Borbenu i predanu, a opet milu i blagotvornu.

To su ljudi koji štite.

Ljudi koji ne prezaju da istupe u prve redove i stanu u odbranu Života.

Ljudi u čijem se prisustvu osećate toliko bezbedno i mirno da možete im san svoj poveriti na čuvanje.

Jaki ljudi nežnog dodira.

Ljudi koji vole ljude.

Zaštitnici.

Štitovi.

Od čega li su skovani? Od čelika ili gvožđa možda, a krvi plemenite.

Njima možete poveriti i sam Život.

U najezdi neprijatnih vesti i dešavanja koje nam se tako tiho i neprimetno znaju uvući u kosti stvarajući zebnju, kako je lekovito imati svest da postoji neko ko Čuvar može biti.

Odbijajući štit bola koji spreči da nam duša ranjena bude.

A pak ako se rana i sačini, oni postaju iscelitelji.

Melemi za tuđe rane.

Čuvar u čijim molitvama se zasigurno  možemo pronaći.

Blagosloveni smo tim ljudima.

Nekad samo misao protrči kroz um – A ko štiti one koji štite?

NAZAD NA CITATE