Toliko poetskih reči. Toliko poetskih dela. Toliko imena velikih što orden Umetnika nose.

Toliko tumačenja istog , toliko osećaja i raznolikih emocija pretočenih u slova.

 

Poezija, ah ta poezija. To muzika u rečima je.

To čisto ogoljavanje sebe i razvodanjavanje granica unutar nas.

 

Sve misli, emocije, doživljaji, pogledi, sve milisekunde proživljene ili izmaštane na papir stavljene.

Toliko poverenja u jedno parče papira.

 

Strahovi i sumnje, strepnje i iluzije, nadanja i snovi, prošlo i buduće, sve nastalo i još uvek nenastalo na ovome svetu, može se u poeziju pretočiti.

 

Silovito volim to prepuštanje rečima da me pišu.

Ne, ne pišem ja poeziju, nisam njen tvorac, ona piše mene, ja kroz nju nastajem, stvaram se, osmišljavam.

 

Ah, ta poezija, koliko je volim.

 

Koliko je ljubavi oplakano, boli isteklo, radosti niklo kroz taj oblik najfinije umetnosti.

 

Ah, ta poezija...